Seksualno nasilje čin moći i kontrole, iskazan na seksualan način, koji je neželjen, za koji nije dan pristanak ili nije dan slobodno i svjesno. Čin može biti vizualan, verbalan i/ili fizički, koji je osoba doživjela (tijekom ili kasnije) kao prijetnju, poniženje, povredu i/ili napad. Može, a ne mora, uključivati prijetnju, prinudu i/ili prisilu (Mamula i Popadić, 2018).
Seksualno nasilje je zločin iz mržnje. U korenu leže mizoginija, homofobija, transfobija. To su razlozi/uzroci zašto se seksualno nasilje događa i ko su najčešće mete. To su žene, devojčice, osobe različitog rodnog identiteta i seksualne orijentacije od većinske.
Seksualno nasilje je širok pojam koji prevazilazi nasilan seksualni odnos nad ženom i/ili detetom. Uradite istraživački tekst/prilog koji uključuje sve vidove seksualnog nasilja. Od vitalnog je značaja da kreatori politika i javnost razumeju svoju odgovornost za sve vidove seksualnog nasilja.
Seksualno nasilje nad ženama se koristi kao oružje u ratu (silovanje u ratu).
Dok postoji seksualno nasilje, nema govora o dostizanju rodne ravnopravnosti.
1. Uključite najnovije ili poslednje dostupne statističke podatke.
2. Izolovane incidente nasilja postavite u širi kontekst koji ćete objasniti javnosti.
3. Koristite neutralni jezik kojim su isključene predrasude. Predrasude odmažu osobi koja je preživela seksualno nasilje, a pomažu počiniocu (tako s njim idete ruku pod ruku).
4. Usredsredite se na prevenciju seksualnog nasilja koja predstavlja najznačajniji potencijal da se seksualno nasilje umanji.
Psihološki oporavak prepoznaje tri faze: žrtva, osoba koja je preživela i pobednica.
Za pomagačke struke koje su saveznice u oporavku, pravilo je pitati samu osobu koja je preživela seksualno nasilje sa kojim od ova tri pojma se identifikuje u odnosu na svoj napredak u oporavku.
Drugi u sistemu podrške možda nemaju priliku na ovaj način da komuniciraju sa osobom. Zbog toga, važno je znati da najčešće niko ne želi da se oseća žrtvom niti da nosi taj naziv, jer sam pojam se tiče prevashodno društvenog konstrukta koji osobi implicira umanjen kapacitet, nemoć, bespomoćnost, niz negativnih osećanja o sebi.
Ovaj konstrukt često implicira i okrivljavanje žrtve, jer je najčešće nulta tačka negativnog tretmana od strane privatnog i institucionalnog okruženja propitivanje “da li je osoba uopšte žrtva”.
Zato je pojam “osoba koja je preživela seksualno nasilje” pravilno u upotrebi, jer se odnosi na osobu koja je iz samog nasilnog incidenta izašla – ne samo što je spasila goli život, već sigurno učinila najbolje što je bilo moguće da preživi seksualno nasilje.
Znamo da je učinila najbolje u odnosu na datu situaciju, zato što je sada ovde, s nama. Da je učinila bilo šta drugačije, ne znamo šta bi se dogodilo, da li bi se spasila. Svaka situacija seksualnog nasilja nosi samrtni strah, strah od smrti.
Iskustvo u radu pomagačica pokazuje da upotreba pojma “osoba koja je preživela” hrabri osobu (“da više nije žrtva”) i podseća je da je već nekoliko važnih koraka u oporavku uspešno napravila (na primer, prekinula je ćutanje).
Accordion Content
2015©Incest Trauma Centar – Beograd; Hajde da pričamo o seksualnom nasilju (8 min.).
Osnovni cilj predrasuda je da iskažu nepoverenje prema detetu/odrasloj osobi koja je preživela seksualno nasilje. Usmerene su na osporavanje iskaza osobe koja je preživela seksualno nasilje i okrivljavanje nje za preživljeno nasilje. Sve su naučene već tokom odrastanja, a u odraslom dobu su kod većine ljudi još dalje učvršćene. Predrasude podstiču porodica, sistem obrazovanja, institucije, mediji, zajednica.
Neophodno je suočiti se sa svojim predrasudama i ukloniti ih. Kad ispoljavate predrasude prema osobi koja je preživela seksualno nasilje, otežavate joj oporavak i direktno pomažete počiniocu.
Accordion Content
Budite mudri kad izveštavate o počiniocima seksualnog nasilja. Time što biste ih nazvali “monstrumima”, “manijacima”, “psihopatama”, “sadistima”, “bolesnima” i drugim imenima koja se na žalost često pojavljuju kao opisi u medijima – faktički ih odvajate od ostatka društva čime se podstiče dinamika “oni protiv nas”. Ovakvi nazivi mogu sprečiti građanke i građane da prijavljuju svoju sumnju da je neko seksualni počinilac, jer ih utvrđuju u njihovom uverenju da “dobri ljudi” ne bi radili loše stvari.
Postajete saučesnici/e ako ne prijavite sumnju ili saznanje da su dete i/ili odrasla osoba izloženi seksualnom nasilju – ako ne prijavite osobu na koju sumnjate ili imate saznanje da je počinila seksualno nasilje.
Odgovorne posmatračice i posmatrači
Vaša medijska kuća je aktivna na društvenim mrežama ili, generalno, u online prostoru? Na primer, pojavili su se komentari u vezi aktuelne vesti koja se tiče seksualnog nasilja i impliciraju da je osoba zaslužila da bude silovana zbog toga kako je bila obučena ili da je bila pod dejstvom alkohola. Odgovorni posmatrači/ce će odgovoriti na komentare tako što će napisati da osoba koja je preživela seksualno nasilje nije kriva što je seksualno napadnuta i da je odgovoran isključivo počinilac koji je izabrao da izvrši napad.
Događa se da društvene mreže i drugi online anonimni prostori postaju arena za povređujuće komentare i nasilno ponašanje. Odgovorni posmatrači/ce igraju ogromnu ulogu u javnom savezništvu sa osobama koje su preživele seksualno nasilje, tako što će otvoreno reagovati na nepoštovanje i time menjati kulturu seksualnog nasilja koja još uvek preovladava.
Vesna Brzev - Ćurčić: Predavanje o seksualnim nasilnicima
Po zakonu, svaka građanka/građanin je dužan da prijavi i sumnju i saznanje da se događa ili da se dogodilo seksualno nasilje.
Paralelno, istovremeno, vašu prijavu treba da uputite policiji, tužilaštvu i (ako se radi o detetu) centru za socijalni rad.
Odgovorni posmatrač/ica je osoba koja interveniše, reaguje – pre, tokom ili posle situacije u kojoj vide ili čuju ponašanja koja promovišu seksualno nasilje. Po zakonu, sumnja na seksualno nasilje je dovoljan osnov za prijavu nadležnim institucijama.
Još uvek, u našim društvima je vrlo retko da neko pomisli u odnosu na određenu situaciju da se radi o seksualnom nasilju. Upravo zato, kada se javi ova sumnja, uzmite sebe ozbiljno. Budite istrajni u zaštiti osobe za koju sumnjate (ili znate) da je izložena riziku.
Srbija
Hrvatska
Slovenija
Mediji su glavni edukatori za opštu javnost. Nose odgovornost da nauče građanke i građane da prepoznaju seksualno nasilje, reaguju da ga spreče, reaguju da ga zaustave i da znaju kome i kako da prijave.
Šta je najvažnije da javnost nauči iz medijskog izveštavanja o temi seksualnog nasilja?
1. Da je bezbednost osobe koja je preživela seksualno nasilje zaštićena, jer će to ohrabriti druge osobe sa sličnim iskustvom da prekinu tišinu.
2. Da vaš tekst/prilog ne sadrži ni jednu predrasudu koja će štetiti osobama koje su preživele seksualno nasilje i otežati oporavak.
3. Da nauči koje su posledice seksualnog nasilja, sa naglaskom na uticaju seksualne traume. Pomozite javnosti da vidi šire od krivično-pravnog sistema i da razume da je seksualno nasilje pitanje javnog zdravlja i socijalne pravde.
4. Da je svako od nas odgovoran da ne bude posmatrač u odnosu na seksualno nasilje i predrasude, već aktivan saveznik u oporavku osobe.
5. Izveštavanje o rešenjima, naročito preventivnim strategijama, može pomoći u pomeranju percepcije javnosti sa seksualnog nasilja kao rizične i slučajne neizbežnosti na pun fokus o njegovoj rasprostranjenosti, sprečavanju i uzrocima. Jer, ovaj SHIFT rezultuje POZIVOM NA AKCIJU I AKCIJOM.
Kontaktirajte nas:
Maja Mamula, Ženska soba, Zagreb, Hrvatska, email: zenska.soba@zenskasoba.hr
Maja Plaz, Društvo SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja, Ljubljana, Slovenija, email: maja.plaz@drustvo-sos.si
Dušica Popadić, Incest Trauma Centar – Beograd, email: itcentar@eunet.rs
2003©Incest Trauma Centar – Beograd; Plašim se onog gospodina.
2016©Incest Trauma Centar – Beograd; Obrazovni paket za vrtiće.
2016©Incest Trauma Centar – Beograd; Obrazovni paket za vrtiće (slajdovi).
2016©Incest Trauma Centar – Beograd; Obrazovni paket za osnovne i srednje škole.
RAZGOVARAJTE S DETETOM KOJE VOLITE
Najvažnija preventivna strategija se odnosi na dobru komunikaciju sa detetom. Razgovor o temi seksualnog zlostavljanja na način prilagođen uzrastu deteta ga neće uplašiti, već ohrabriti da sazna kako da zaštiti sebe.
- Odvojite vreme koje će biti SAMO za razgovor sa detetom. Slušajte pažljivo i posmatrajte. Naučite što je moguće više detalja u vezi ponašanja i osećanja deteta. Pokažite da ste dostupni da podeli svoje brige sa Vama.
- Objasnite detetu da njeno/njegovo telo pripada SAMO njoj/njemu i da IMA PRAVO DA KAŽE NE svakom ko želi da ga dodirne.
- Razgovarajte sa detetom o dodirima. Objasnite da neki dodiri mogu da povrede. Razgovarajte: koji dodir čini da se dete dobro oseća, koji čini da se lose oseća, a koji zbunjuje, stvara konfuziju za dete. Ohrabrite dete da osluškuje svoja osećanja i podeli s Vama sve u vezi čega nije sigurno.
- Naučite dete PRAVILNIM nazivima za privatne delove tela. Tako dete uči odgovarajući, jasan jezik kojim će moći da saopšti da trpi nasilje, a da mi taj jezik razumemo. Da ukažete na privatne delove tela, izaberite jednostavan način koji će biti razumljiv za dete, kao na primer, da su obično prekriveni kupaćim kostimom. Kažite da niko nema pravo da ih dodiruje bez dopuštenja deteta ida niko ne treba da traži da dete dodiruje nečije privatne delove tela.
- Objasnite detetu da neželjeni i neprijatni dodiri ne moraju biti od strane osobe koja je detetu nepoznata, već mogu biti od strane člana porodice ili neke druge osobe van porodice koju dete dobro poznaje. Razjasnite da je to ponašanje LOŠE bez obzira ko je u pitanju.
- Kažite detetu da neke odrasle osobe mogu da pokušaju da povrede decu i traže od njih da čine stvari zbog kojih se dete oseća nelagodno. Često ti odrasli ono što se dešava nazivaju tajnama i zahtevaju od deteta da tajnu čuva. Razgovarajte sa detetom o razlici između dobrih tajni (iznenađenje za rođendan, na primer) i loših tajni kao što su neželjeni dodiri. Naglasite da loše tajne NIKADA ne treba čuvati.
- Objasnite detetu da nekada neželjeni dodiri mogu biti prijatni, ali da čim odrasla osoba traži od deteta da o njima nikom ne priča i čuva to kao tajnu, da je to loša TAJNA KOJU OBAVEZNO TREBA DA KAŽE drugoj odrasloj osobi kojoj veruje.
- Objasnite detetu da je jako važno, kad se nešto neprijatno dogodi, da to SAOPŠTI nekoj odrasloj osobi kojoj veruje. Budite od pomoći u razjašnjavanju ko bi to mogao biti. Takođe, ukoliko ta osoba ne pruži odgovarajuću podršku, pripremite dete da je neophodno da nastavi da PONAVLJA svoju priču drugim odraslim osobama od poverenja sve dok pomoć ne stigne.
NAJVAŽNIJI KORAK U PREPOZNAVANJU SEKSUALNOG ZLOSTAVLJANJA DECE JE SVEST DA JE ZLOSTAVLJANJE MOGUĆE.
Nećete otkriti seksualno zlostavljanje ako ne verujete da ono postoji.
KAKO PREPOZNATI ZNAKE UPOZORENJA?
- Učestale urinarne infekcije/bolno uriniranje
- Seksualno prenosive bolesti
- Stomačne bolesti
- Nemogućnost mirnog sedenja (bolovi u predelu donjeg stomaka ili genitalija)
- Modrice (naročito u predelu genitalija)
- Inkontinencija, odnosno mokrenje u krevetu
- Trudnoća
- Hronični poremećaji u ishrani (anoreksija, bulimija)
- Pokušaj suicida
- Samopovređivanje
- Nesanica, noćne more, flešbekovi
- Napadi panike
- Odbijanje da govori (ćutanje kao izbor)
- Nagle promene raspoloženja
- Izostajanje iz škole
- Strah od određene osobe ili da ostane nasamo s nekim
- Promena uspeha u školi
- Spavanje na časovima
- Regresija
- Nekarakteristično ponašanje koje podseća na seksualno
- Neodgovarajuća ili detaljna znanja o seksu izražena kroz crteže ili verbalno (u neskladu sa uzrastom deteta)
Ovi načini ponašanja su zajednički za svu decu koja se nalaze u stanju krize i ne moraju biti reakcija isključivo na seksualno zlostavljanje. Međutim, ukoliko dete koje volite pokazuje više različitih simptoma sa ove liste, obratite pažnju šta bi mogao da bude uzrok. Takođe, da teškoće u prepoznavanju seksualnog zlostavljanja dece budu veće, postoje zlostavljana deca koja ne pokazuju ni jedan od ovih znakova I uspevaju da potpuno sakriju šta im se dešava.
Dete najčešće učimo da sluša odrasle, da ne postavlja pitanja. Ono je željn potvrde da je prihvaćeno I voljeno I time je posebno ranjivo za sve što odrasli zahtevaju I očekuju. Kada je seksualno zlostavljanje u toku, pretnje, mito, ucene I druge različite strategije počinioca služe očuvanju tajnosti. Detetu često govori da je sve to krivica deteta što može biti razlog da tajnu nosi u sebi dugi niz godina i možda nikada i nikome ne obelodani.
Postoji niz predrasuda u vezi seksualnog zlostavljanja dece. Jedna od njih je da postoji “profil”. Uvek se za profilom traga kao za magičnom formulom koja će pomoći da se prepozna počinilac, dete ili porodica. Međutim, formule nema. Seksualno zlostavljanje dece se može dogoditi svakom detetu, u svakoj porodici. Svako može biti počinilac, ne postoji ništa upadljivo u njegovom ponašanju, jer se brižljivo i svesno trudi da sakrije da seksualno zlostavlja dete i obmane sve nas koji činimo okruženje. Čini sve da, ako posumnjamo, razuveri nas i ukaže da se detetu ne može verovati.
Najvažnije je ukloniti predrasude da su društvene grupe koje su već marginalizovane “upravo one koje vrše seksualno nasilje ili se “njima” češće događa”. Ovaj konstrukt je važno odmah odbaciti, jer otežava društveni položaj već ranjivih grupa i podstiče predrasudu da se “seksualno nasilje ne dešava nama već nekome drugom, trećem…”.
Činjenica je da se seksualno nasilje može dogoditi svakome od nas.
SEKSUALNO NASILJE U DETINJSTVU UZROKUJE DUGOTRAJNU TRAUMU
Neka od terapijskih pitanja na kojima je potrebno raditi u kriznoj situaciji, u kratkom i dugom roku: nepoverenje, strah, stid, osećanje krivice, potpun ili delimičan gubitak granica, gubitak kontrole nad svojim životom, izolacija, konfuzija, ambivalencija, nisko samopoštovanje, nedostatak samopouzdanja, loša predstava o samoj sebi, samodestruktivnost (psihoaktivne supstance, poremećaji u ishrani, samopovređivanje, suicidalne misli, pokušaji suicida), loša predstava o svom telu, teškoće u sferi seksualnosti, ulazak u neadekvatne odnose (prijateljske, partnerske, poslovne) u kojima postoji izloženost fizičkom ili nekom drugom vidu nasilja, silovanje u kasnije uzrastu (takođe, silovanje u braku), ljutnja/bes, nemogućnost da kaže NE i sebe zaštiti….
Izuzetno je važno verovati u oporavak nakon seksualnog nasilja. Tokom 28 godina rada sa decom i odraslim osobama koje su preživele seksualno nasilje, Incest Trauma Centar – Beograd kao najstarija organizacija ove vrste u Regionu je mnogo, mnogo puta svedočila da je oporavak moguć. Najvažnije je da smo saveznice i saveznici detetu/odrasloj osobi u oporavku.
U okviru Prve Nacionalne studije o društenom problemu seksualnog zlostavljanja dece u Republici Srbiji (2015©Incest Trauma Centar – Beograd) koja je rađena na reprezentativnom uzorku u školama na uzrastu od 10 do 18 godina, samo 21% srednjoškolki i srednjoškolaca se izjasnilo da veruje u oporavak. Možete li zamisliti šta su učili od nas odraslih? Još veću zabrinutost čini to da se samo 11% roditelja srednjoškolki i srednjoškolaca izjasnilo da veruje da se dete može oporaviti nakon seksualnog nasilja.
A da je to dete koje Vi volite? Šta biste mu rekli?
Mediji su glavni edukatori u odnosu na opštu javnost i zato su odgovorni da pošalju snažnu poruku da je oporavak deteta moguć.
U TRENUTKU KAD VAM DETE SAOPŠTI DA JE SEKSUALNO ZLOSTAVLJANO
VERUJTE DETETU. Deca NE LAŽU da su seksualno zlostavljana. Može biti da dete misli da ste Vi jedina osoba koja može da pomogne.
POKUŠAJTE DA OSTANETE SMIRENI. Naravno da je ovo teško postići, ali Vaš šok i ljutnja mogu imati za rezultat da se dete povuče u sebe.
SLUŠAJTE PAŽLJIVO. Odvedite dete na sigurno mesto i dopustite da Vam svojim rečima ispriča šta se dogodilo. Poklonite detetu punu pažnju.
NEMOJTE ISPITIVATI DETE. Jedino pitanje koje treba da postavite je sledeće: “Šta ti je on (počinilac) rekao da će se desiti ako ovo ispričas nekome?” Najčešće je većina pretnji bez osnova i potrebno je da objasnite detetu šta se sve od toga što je čulo neće ostvariti. Za ono što je moguće, budite iskreni I otvoreni I tako kažite detetu. Za pretnje za koje ne znate šta se u vezi toga može dogoditi, takođe otvoreno recite. Pouzdani ste za dete time što ste iskreni. Ako neku informaciju nemate koja je detetu potrebna, recite da ćete je pribaviti i vratite se s njom da obavestite dete. Održano obećanje doprinosi poverenju deteta u Vas.
KAŽITE JASNO DETETU DA NIJE KRIVO. Najveći strah deteta se ogleda u tome što se oseća odgovorno za seksualno zlostavljanje i krivi sebe. Odgovornost je UVEK na strani počinioca. Nemojte nikada govoriti loše o počiniocu kao osobi, već da ima loše ponašanje. Naročito kada je počinilac član porodice, dete je lojalno počiniocu.
POHVALITE DETE ZBOG TOGA ŠTO VAM SE POVERILO. Ponovite detetu više puta da je DOBRO što Vam je ispričalo i da je sa Vama bezbedno. Zahvalite detetu na poverenju koje Vam je ukazalo.
NEOPHODNO JE ODMAH ZAUSTAVITI SITUACIJU NASILJA!
Po zakonu, svaka građanka/građanin je dužan da prijavi i sumnju i saznanje da se događa ili da se dogodilo seksualno nasilje.
Paralelno, istovremeno, svoju prijavu treba da uputite policiji, tužilaštvu i (ako se radi o detetu) centru za socijalni rad.
Odgovorni posmatrač/ica je osoba koja interveniše, reaguje – pre, tokom ili posle situacije u kojoj vide ili čuju ponašanja koja promovišu seksualno nasilje. Po zakonu, sumnja na seksualno nasilje je dovoljan osnov za prijavu nadležnim institucijama.
Još uvek, u našim društvima je vrlo retko da neko pomisli u odnosu na određenu situaciju da se radi o seksualnom nasilju. Upravo zato, kada se javi ova sumnja, uzmite sebe ozbiljno. Budite istrajni u zaštiti osobe za koju sumnjate (ili znate) da je izložena riziku.
Mediji nose veliki deo odgovornosti za pravilno informisanje i psiho-edukaciju dece i odraslih građanki i građana, psiho-edukaciju osoba koje su preživele seksualno nasilje i osoba koje su im od podrške.
Znanjem i ličnim stavom postajemo saveznice i saveznici osobi koja je preživela seksualno nasilje.
Kad se događa seksualni zločin, ne sme biti posmatrača. I posmatrači su odgovorni za seksualno nasilje.