PDF – Gordana Stojiljkovic – Treba nam zakon koji u temelju menja definiciju silovanja

PDF – Gordana Stojiljkovic – Potrebujemo zakon ki v osnovi spreminja definicijo posilstva

11.02.2021.

TREBA NAM ZAKON KOJI U TEMELJU MENJA DEFINICIJU SILOVANJA

Antropologinju Niku Kovač upoznala sam kada je »Institut 8. mart« čija je predsednica, u »Konzorcijumu Mladinska knjiga« u Ljubljani, organizovao veče na kojem se razgovaralo o značenju knjige »Sama si kriva«. Kao autorka knjige, u njoj sam predstavila životne priče tri žene koje su bile zlostavljane seksusalno, fizički i psihički, o nasilju i posledicama koje trauma ostavlja u svim područjima života.

“To je prvo takvo javno obelodanjivanje slovenačkih žena do sada i zbog toga jako važno svedočenje”, okupljenoj javnosti objašnjavala je mlada antropologinja. »Institut 8. mart« (u daljem tekstu: Institut) čini 15 mladih ljudi u kasnim dvadesetim, koji upozoravaju i opominju u vezi sa temama kao što je pol i, između ostalog, protagonisti su slovenačkog dela Kampanje #metoo #jaztudi. »Naša struktura je aktivistička, volonterska, i omogućava nam, da reagujemo brzo, da zavrištimo i da nas čuju, jer nas nije strah da jako oštro reagujemo protiv mera koje su štetne po društvo”, o gerilskom načinu delovanja govori Nika Kovač.

Kad je Mia Skrbinac obelodanila seksualno uznemiravanje od strane profesora na Glumačkoj akademiji, inače poznatog i uglednog glumca, Institut je Parlamentu podneo predlog za redefiniciju krivičnog dela silovanja koji bi se bazirao na modelu pristanka, a ne na osnovu prisile, kao što je u slovenačkom zakonodavstvu u ovom trenutku. Nika Kovač je takođe autorka tri knjige u kojima govori pre svega o ženama i njihovoj ulozi u društvu.

• Kad se javno ispovedala slovenačka glumica Mia Skrbinac o seksualnom uznemiravanju profesora na Akademiji za pozorište, radio, film i televiziju, Institut 8. mart je Parlamentu podneo predlog za redefiniciju krivičnog dela silovanja. Od kad postojite i delujete, šta je država za to vreme učinila za zaštitu žrtava krivičnih dela seksualnog uznemiravanja i nasilja?

U Institutu smo sa Kampanjom #jaztudi #metoo, znači, sa prikupljanjem anonimnih svedočenja o seksualnom

uznemiravanju i nasilju počeli pre više od tri godine. Nismo želeli da to bude neka senzacionalistička kampanja nego kampanja koja obuhvata širok spektar svedočenja i pokazuje gde se seksualno nasilje dešava i šta ga omogućava i već smo se tada obavezali da ćemo nešto učiniti na području zakonodavstva. Znači, pripremiti analizu, šta u slovenačkom zakonodavstvu nije dobro i šta treba popraviti da bi žrtve uopšte smogle hrabrosti da prijave seksualno uznemiravanje i seksualno nasilje.

I onda se pre dve godine dogodio slučaj na koparskom sudu u kojem je počinilac bio oslobođen po osnovu krivičnog dela silovanja, jer je žrtva kad je počelo silovanje spavala. Zato što imamo zastarelo zakonodavstvo, tzv. model prisile koji zahteva da se žrtva mora aktivno braniti, a u tom primeru nije jer je spavala – po trenutnim

zakonima to nije bilo silovanje. Tada smo odlučili da pokrenemo peticiju za redefiniciju krivičnog dela silovanja u skladu sa modelom pristanka.

Taj model koji predviđa da je silovanje svaki seksualni čin bez pristanka druge osobe, poznaju u mnogim zemljama kao što su Danska, Švedska i Hrvatska. Peticijom smo za nekoliko dana prikupili više od 5000 potpisa, tadašnja ministarka pravosuđa Andreja Katič obavezala se i u javnosti više puta govorila o tome da će se zakonodavstvo promeniti, ali ništa se nije promenilo, niti pod novom Vladom. Ali pošto smo mi jedna grupa jako tvrdoglavih ljudi, mi smo zakon napisali sami pod vodstvom Kristine Kranjc i prošle nedelje (02. februara 2021.) odneli ga u Parlament sa zahtevom da građani i građanke dobiju mogućnost da to zakonsko rešenje podrže svojim potpisom i predaju ga na odlučivanje Parlamentu.

• Kakva je procedura usvajanja zakona i kakve su dosadašnje reakcije na vaš predlog?

Odlučili smo da za predlaganje nećemo moliti nijednu političku partiju, jer ne želimo da predlog postane tema političkog obračunavanja. To što su na Odboru za obrazovanje, promene po modelu “samo DA znači DA” podržali svi članovi i članice Parlamenta iz svih političkih opcija, ohrabruje nas i budi nadu. Sada je naš zadatak da skupimo 5000 overenih potpisa, što znači da ljudi moraju da idu u upravnu jedinicu da overe svoj potpis i da nam ga pošalju ili da elektronski potpis predaju putem e-uprave. Za sve to imamo dva meseca vremena, nakon toga potpise ćemo predati na odlučivanje Parlamentu. Reakcije nisu bile dobre samo iz sfere  politike, pisale su nam brojne osobe koje su spremne da pomognu, među njima su i osobe koje su preživele seksualno nasilje. U toj kampanji su spremne da se pojave i kažu da se o njima radi, te da to što se dogodilo njima i njihovim ćerkama da se ne dogodi budućim generacijama. To je i suština naše poruke da želimo da promenimo društvo na način da se takve stvari ne dešavaju više tako da na najvišem nivou damo signal da seksualnom nasilju u našem društvu nema mesta i da žrtvama nudimo najbolju moguću zaštitu.

• Koje su ključne tačke da se počne osoba koja je preživela seksualno nasilje tretirati na drugačiji način? Kako postići da prijave i progovore?

Prva stvar koju sam naučila kada sam počela da se bavim tom tematikom je da, kada pričamo o seksualnom uznemiravanju, nasilnik obično nije stereotipni neznanac iz tamne ulice nego neko ko živi u okolini žrtve, koga žrtva poznaje i u toj okolini uživa poverenje, autoritet, nosilac je neke moći, na primer ekonomske moći, recimo direktor je, ima moralni avtoritet, kao što je profesor, ili ima simboličnu moć, recimo neki bliski rođak. Uvek kada govorimo o seksualnom uznemiravanju i nasilju, govorimo o odnosu moći i zavisnosti, o tome da neko prelazi granicu. Druga stvar do koje sam došla kad sam radila istraživanje te pojave jeste da je to ogroman problem, jer je ta tema u našem društvu još uvek tabu tema i da su reakcije društva prečesto takve da ne pružaju zaštitu žrtvi ili ih optuže da su same krive za sve što im se dogodilo.

Mislim da imamo u Sloveniji jako specifičnu situaciju. S jedne strane smo jako napredna država, pravo na abortus imamo zapisano u Ustavu, razlike između žena i muškaraca kod nas nisu tako velike kao u nekim drugim zemljama. Žene imamo zagarantovano porodiljsko bolovanje, imamo brojna prava koja nas postavljaju u sam vrh zemalja po jednakosti. Ali ipak ono o čemu ne govorimo su problematične svakodnevne prakse koje su sveprisutne i ne slažu se sasvim sa tim što imamo napisano na papiru. Slovenačke žene do sada nisu progovorile ni o seksualnom uznemiravanju ni o abortusu, niti o raznim drugim iskustvima. I baš zbog toga upravo taj muk je simptom problema, da okolina na seksualno uznemiravanje i nasilje ne reaguje primereno. S druge strane, kao što je već rečeno, imamo problem sa zastarelim zakonodavstvom i postupcima na sudu koji su za žrtve jako traumatični.

• Gde, osim promene zakonodavstva, vidite rešenje? Šta bi bilo potrebno promeniti u svesti ljudi?

Čini mi se jako važnim uvesti seksualno obrazovanje u škole, otvarati te teme, objašnjavati šta je seksualnost, šta su granice, da je nedopustivo posegnuti ka telu druge osobe bez njene saglasnosti, mnogo više pažnje bi trebalo nameniti i reprodukivnim pravima. U školama se drugačije govori o ženskoj i muškoj seksualnosti. Ako kod muškaraca govorimo o uživanju, kod žena uvek govorimo o reproduktivnim organima i stoga jasno vidimo odakle potiču problemi. S druge strane bismo morali brinuti da su informacije o tome šta su seksualno uznemiravanje i nasilje, jasno vidljive, jasno i javno dostupne. A pre svega bi morala država promeniti zakone i postupke na način da zaštite žrtve i da pruže brz i pravedan epilog svakog slučaja.

• Šta tačno predlažete u svom predlogu redefinicije zakona?

Naš predlog menja definiciju krivičnog dela silovanja u skladu sa modelom pristanka “samo DA znači DA”. Trenutno važi zastarela zakonska definicija silovanja po tzv. modelu prisile. Prema tom modelu, silovanje je samo čin izvšen silom ili pretnjom i za koji se zahteva aktivna odbrana. Jednostavno rečeno, ako nema odbrane, nema ni sile i čin nije silovanje. S našim predlogom se ova, običnom čoveku potpuno nerazumljiva i u praksi štetna definicija menja jednostavno tako da je potreban slobodan pristanak svih osoba koje su uključene u polni odnos. Kažnjiv postaje svaki polni odnos bez slobodnog pristanka.

Razlika između sadašnjeg i predloženog zakona je za žrtve velika, jer model “samo DA znači DA” žrtvu štiti i direktno je oslobađa osećanja krivice da nije pružila dovoljno otpora da bi to bilo prepoznato kao seksualno nasilje i da je zbog toga na neki način sama kriva. Moramo biti svesni da uprkos stereotipnim uverenjima reakcija osobe na seksualni napad uglavnom nije odbrana nego zamrznutost. Švedsko istraživanje je pokazalo, da 70 procenata žrtava seksualnog uznemiravanja i nasilja zamrzne. Naše sadašnje zakonodavstvo žrtve ne štiti a predlog “samo DA znači DA” ih štiti. S predlogom i na simboličnom nivou šaljemo poruku da je telo svake osobe apsolutno nedodirljivo i da se za njim ne sme posegnuti bez njenog pristanka.

• Mi, novinari koji pratimo tako osetljive teme kao što su nedopustivi napadi na telo, srećemo se sa puno problema koji ne uključuju samo  obelodanjivanje i skrivanje identiteta osobe koja je preživela ili počinioca. Posebno pazimo da pokušamo da pišemo na način da se osobe koje su preživele dodatno ne stigmatizuju. Kako vidite izveštavanje naših medija o seksualnom nasilju?

Pre nego što smo pokrenuli kampanju #jaztudi, u Institutu smo bili jako kritični u odnosu na američku #metoo prema senzacionalizmu koji ju je pratio. Usredsređenost na nekoliko skandala iz show biznisa i nekoliko slavnih pojedinaca, u velikoj meri je sakrilo gde sve seksualno nasilje može da se dešava, kakvi su razlozi za to, šta ga omogućava i generira. Kada su osudili Weinsteina, razmišljala sam da bi to morao biti dan koji bi značio neku katarzu, promenu, a svet je išao dalje. Uvek se nove žrtve pojavljuju, pogotovo u nižim slojevima Amerike koje sebi ne mogu da priušte skupe advokate. Senzacionalizam je prekrio brojne druge situacije i društvene odnose, nedostaje širi društveni dijapazon šta seksualno zlostavljanje i nasilje uopšte znači. Zbog toga smo se u kampanji #jaztudi odlučili za anonimna priče koje bi razotkrile svu rasprostranjenost seksualnog nasilja i uznemiravanja. Zanimale su nas priče studentkinja, penzionerki, konobarica, žena i muškaraca iz svih sfera života. Mislim da je zaista odgovornost svih nas da ako neko podeli svoje iskustvo, bilo sa novinarkom/novinarom ili s nama, da se prema tome odnosimo s poštovanjem. Ako nam je neko poverio svoj glas, naš zadatak je da to prenesemo dalje. Ono što primećujem u odnosu na novinare i što mi vraća veru u medije je da su ljudi koji imaju svoju misiju da upozoravaju na problem i pomažu menjanje stvari nabolje, koji se usuđuju da zauzmu svoj stav i stoje iza žrtve. Kada govorimo o našoj kampanji i nastupamo na televiziji sa skrivenim identitetom žrtve, važno je da je njihova priča predstavljena s poštovanjem, da ih to čini da su ponosne, da je to što su progovorile za njih neka vrsta katarze koja im omogućava da izađu na kraj sa svojim iskustvom i da počnu da žive drugačije. Novinari su u suštini saputnici u borbi protiv seksualnog uznemiravanja i nasilja, ne bih se plašila angažovanog novinarstva.

• Dan pre nego što ste u Parlamentu predali svoj predlog za redefiniciju krivičnog dela silovanja, RTV Slovenija je u emisiji “Tednik” razotkrila nedopustive seksualne prakse koje su se dešavale na Glumačkoj akademiji. Pokazujući svoje lice i otkrivajući svoj identitet, 26-godišnja glumica Mia Skrbinac je po uzoru na srpsku koleginicu koja je javno optužila profesora za seksualno nasilje, progovorila o svom iskustvu. Kao što je rekla, na časovima glume dve godine je doživljavala seksualno uznemiravanje od strane profesora glume, poznatog glumca sa brojnim nagradama za svoj rad. Ali Mia ime svog predatora nije otkrila. Da li mislite da je bio zadatak medija da objavimo njegovo ime, jer svi znamo o kome se radi ili možemo sa dva klika da to ustanovimo? Da li mislite da je u redu da njegov identitet ostane sakriven za javnost, a on dalje uživa ugled, s novcem poreskih obveznika koji dajemo svi, i na takav način omogućeno mu je da to i dalje radi.

U stvari mora postojati odluka žrtve da obelodani identitet počinioca. Snaga pokreta #metoo je u tome, da su osobe bile ohrabrene pojaviti se pred svetom imenom i prezimenom, upozoriti na to što se događa. I tada kad žrtva to želi da napravi, ispravno je podupreti je, i to može da prouzrokuje talas drugih svedočenja. Da vidite osobu sa licem, imenom i prezimenom je jako važno, kako ti sam/a doživiš to iskustvo. Često ljudi nakon toga kažu “aha, sada vidim stvari potpuno drugačije, vidim kako se osoba oseća, šta doživljava”. Odjednom neki konstrukt iz medija, možda predrasude koje projektuju, postanu stvarna osoba od krvi i mesa. Čuti takvo svedočenje je jako dragoceno i jako cenim sve koji su se javno izložili. Ali, mislim da niko u to ne sme da bude prisiljen, jer problem koji to prati je da je u našoj kulturi ta osoba na neki način stigmatizirana, da se na nju pokazuje kao na onu koja je sigurno nečim doprinela da se dogodi seksualno uznemiravanje. Osoba koja ju je seksualno uznemiravala tako postaje još jača.

• Docent na Pravnom fakultetu Maribor Miha Šepec je u TV dnevniku govorio o tome da kad bi se prihvatio model »samo DA znači DA«, da bi se u tom slučaju »promenila celokupna seksualna igra, posebno muškaraca«. Šta ugledni pravnik, koji svoje znanje predaje sledećim generacijama advokata, sudija, tužilaca, time poručuje?

Prvo bih rekla, da seksualno nasilje, silovanje, za žrtve nije nikakva igra. Iz izjave gospodina na javnoj televiziji jasno je da mnogo stvari ne razume. Reakcije građana i građanki na naš predlog govore, kao što sam već rekla, da kao društvo razumemo da bi telo svake osobe moralo biti apsolutno nedodirljivo i da mora postojati saglasnost za seksualne odnose. I da želimo u društvu uspostaviti nultu toleranciju na seksualno uznemiravanje i nasilje.

• Izdali ste tri knjige, zajednički imenilac svih vaših knjiga su žene, pišete o izrazito ženskim pitanjima. Recite nam par reči o svakoj od njih.

Ideja za prvu knjigu sa naslovom “Pogumne punce / Hrabre cure” nastala je “kada sam kao studentkinja radila u Mladinskoj knjizi. Na jednom od književnih sajmova na policama primetila sam jako puno knjiga koje govore o ženama koje su krojile istoriju, a u udžbenicima istorije nisu našle svoje mesto. Tada sam počela urednicima da insistiram da bi trebalo nešto da urade. Ideju je preuzela urednica Urška Kaloper koja je prepoznala neku vrednost toga, a meni se činilo super da knjiga izađe u programu priručnika koji prvenstveno nije namenjen tim temama. Čini mi se pravilno da na taj način knjiga dođe u ruke nekom koji taj sadržaj nije očekivao. U knjizi se pojavljuje 15 Slovenki i 15 žena sa celog sveta koje su na mene napravile utisak sa svojim delovanjem i životom. Kriterijum je bio da su to osobe sa kojima bih želela da idem na kafu i da je svaka od njih bila aktivna u zajednici, jer zajednica je za mene jako važna. Ta knjiga bila je više pokušaj, nisam se osećala kao vrhunska spisateljica ili autorka nego kao izvestiteljka o životu drugih.

Sledeća knjiga, gde sam jedna od autorki, nosi naslov “Nepozabne / Nezaboravne”, napravljena je po sličnom konceptu, jedino što je namenjena mladima i deci. Predstavlja važne žene iz slovenačke istorije. I kod ove knjige sam se više osećala kao neko ko radi popis. Knjiga je ostavila malo gorak ukus, jer su u prvoj verziji sve te važne žene na naslovnoj strani bile na biciklima što je feministički simbol i znači napredak. Žene su morale da se bore da bi do bicikla došle. S druge strane, to je bila paralela da bicikl u vreme epidemije u Sloveniji predstavlja protestni pokret. Izdavačka kuća je tu naslovnu stranu uklonila, ženama oduzela bicikle i knjigu i žene u njoj u svet poslala “pešice”.

Treća knjiga je autorski rad, odnosno rad iza kojeg stoje godine israživanja. “Moja odločitev: pričevanja, pravice in predsodki o splavu / Moja odluka: svedočenja, prava i predrasude o abortusu” govori o tome kako se u Sloveniji u praksi sprovodi pravo na slobodno odlučivanje o rođenju dece. U njoj sam prikupila svedočenja žena koje su imale iskustvo abortusa. Ujedno sam je pisala sa nadom da knjigu u ruke uzme osoba koja je donela tu odluku ili je razmatra I da iz nje dobije sve potrebne informacije: kakvi su medicinski postupci, šta se u tom procesu događa, kakva su tvoja prava… Pre svega zbog toga, jer takvih informacija na internetu nigde ne možeš naći. Želela sam da knjiga postane saveznica, prijateljica svakoj ženi koja je pred tom odlukom i da može na kraju, nezavisno od toga koju odluku donese, reći da je to bila njena odluka.

• Do kojih ste rezultata došli, kakva su iskustva žena iz knjige u vezi sa tim kako su tretirane u bolnicama, kakav je bio odnos medicinskog osoblja, kako društvo gleda na abortus? Da li je to nešto o čemu mi, žene, možemo pričati uz kaficu ili ćutimo o tome?

Kada sam za magisterij počela da istražujem temu abortusa, na FB sam objavila poziv da mi se jave osobe sa tim iskustvom. Jako me potreslo to što su mi se javile brojne prijateljice koje su to iskustvo već imale kad sam se ja s njima intenzivno družila a o tome progovorile. Javile su mi se dve osobe koje sede jedna kraj druge u kancelariji, dobre su prijateljice, ali su jedna drugoj lagale o tome sa čim se suočavaju. Jedna je “išla da vadi zub”, druga je “imala probleme sa stomakom”. I svaka od njih mi je rekla da bi volela da ima nekoga s kim bi mogla o tome da razgovara.

To je znak da je i abortus kod nas tabuiziran, da se o njemu ne govori. A kada se priča, to je teren za bitke i osvajanje političkih poena. Zato mi se čini važnim svaki put naglasiti da pravo na slobodnu odluku o rađanju dece, koja je zapisana u Ustavu, nije uputstvo ni naredba, odnosno ne znači da ne smeš uraditi abortus niti da moraš – nego svakoj ženi daje mogućnost odluke. Druga stvar koja mi se čini jako važnom je da zabrana abortusa ne znači da će ih biti manje, jer se time poveća broj nelegalnih abortusa. U Poljskoj ih je, prema podacima, svake godine 150.000. Vrše se u neadekvatnim prostorijama, žene posežu za nadrilekarima i tabletama koje pronađu na Internetu. S druge strane, sa zabranom uvećavaju se razlike, jer žene iz višeg društvenog sloja mogu da kupe avionske karte do prve države gde mogu uraditi abortus u bolnici i imati optimalne uslove. Siromašne žene su pod velikim zdravstvenim rizikom od teškog zdravstvenog stanja i prepuštene su same sebi. To je za mene najveća hipokrizija onih koji se protive slobodnom odlučivanju o rađanju dece. Ne napadaš abortus, napadaš zdravlje žene. 23.000 žena u Poljskoj svake godineumre zbog nebezbednih abortusa.

Iz razgovora sa ženama proizlaze još dve jako važne poruke. Prvo, da je mnogo važna informisanost. Ako žena zna šta je čeka i kakva su njena prava, lakše traži i dobije odgovarajući tretman. Druga stvar je reakcija okoline i važnost toga da okolina poštuje da je odluka za abortus isključivo odluka žene. Negativna iskustva žene nisu povezana samo sa samom odlukom, već i sa izostankom podrške od strane okoline i bliskih osoba i neprimerenim tretmanom u bolnicama. Još i ovo, često se govori da je abortus najteža odluka za ženu. Nije tako. Za veliku većinu, to je odluka koju donese odmah, najlogičnija stvar za koju se ikada odlučila. Za neke je to zaista teška odluka. Koliko osoba, toliko odlučivanja, a naša dužnost je da sve te odluke poštujemo. Iznad svega, abortus je deo života. Analiza istorije pokazuje da je tako kroz celu istoriju čovečanstva. Možemo reći da je istorija trudnoće i istorija abortusa. Sve od starog Egipta i dalje su dokumentovani načini izvođenja abortusa.

• Koliko vas ispunjava rad u “Institutu 8. mart”, u okviru kojeg u javnosti nastupate kao verbalna gerila koja brzo reaguje na dešavanja u društvu, koja jako precizno ukazuje na probleme društvene nejednakosti, kršenje ljudskih prava, koja ima jako jasnu poruku? Osim mlade ekipe entuzijasta, da li je to ono što razlikuje vaš Institut od sličnih nevladinih organizacija?

Razlikujemo se po tome što radimo besplatno, da radimo potpuno bez državnog finansiranja, na volonterskoj osnovi. Imam redovni posao na drugom mestu. U Institutu nas ima 15 prijatelja, svi smo jako povezani i stvarno smo ekipa, držimo se zajedno i čuvamo se. Ništa ne bih mogla uraditi bez njih, jer delujemo tako da kad je neko umoran, neko drugi preuzme itd. Imati takvu zajednicu u ovim vremenima izolacije je neprecenjivo, velika sreća i radost. S druge strane smo zaista veliki operativci. Imamo pravilo da sastanci ne traju duže od sat vremena, pravilo je da se dogovorimo i jednostavno radimo. Pravilo je da se usredsredimo na jednu stvar koju moramo da uradimo, i to izvedemo. Za sebe mogu da kažem da su Institut i njegov kolektiv najvažnija stvar u mom životu, a pre svega mi je jako važno da ljudi u Institutu misle svojom glavom, da se ne povlače pred autoritetima. Delujemo tako da jedni druge tretiramo da smo međusobno jednako vredni, to mi se čini jako važnim u ovim vremenima.

---

POTREBUJEMO ZAKON, KI V OSNOVI SPREMINJA DEFINICIJO POSILSTVA

Antropologinjo Niko Kovač sem spoznala, ko je v Konzorciju Mladinske knjige v Ljubljani Inštitut 8. marec, katerega predsednica je, organiziral večer, na katerem so debatirali o pomenu knjige Sama si si kriva, v katerem sem kot avtorica predstavila izpovedi treh slovenskih žensk, ki so bile zlorabljene tako spolno kot fizično in psihično, o samem nasilju in posledicah takšnih dejanj, ki jih takšna travma povzroči.

“Gre za prvo takšno javno razkritje slovenskih žensk do zdaj in zato izredno pomembno pričevanje,” je zbranemu občinstvu razlagala mlada antropologinja. Inštitut 8. marec sestavlja 15 zelo mladih ljudi, ki opozarjajo na teme, vezane na spol, med drugim so zagnali slovenski del kampanje #metoo #jaztudi. “Naša aktivistična prostovoljna struktura nam omogoča, da hitro reagiramo, da zakričimo in se nas sliši, saj nas ni strah iti zelo ostro proti ukrepom, ki so škodljivi za družbo,” o svojem “gverilskem” delovanju pravi Nika Kovač.

Ob razkritju slovenske igralke Mie Skrbinac o spolnem nadlegovanju profesorja na igralski akademiji, sicer pa znanega in uglednega igralca, je Inštitut v državni zbor vložil predlog zakona za redefinicijo kaznivega dejanja posilstva, ki bi temeljil na modelu soglasja in ne prisile, kot ga slovenska zakonodaja pozna ta trenutek. Nika Kovač je tudi avtorica treh knjig, v katerih naslavlja predvsem ženske in njihovo vlogo v družbi.

• Ob javni izpovedi slovenske igralke Mie Skrbinac o spolnem nadlegovanju profesorja na Akademiji za gledališče, radio, film in televizijo, je Inštitut 8. marec v državni zbor vložil predlog zakona za redefinicijo kaznivega dejanja posilstva. Kaj je država v času, odkar delujete, storila za zaščito žrtev kaznivih dejanj spolnega nadlegovanja in nasilja?

V Inštitutu smo s kampanjo #jaztudi, torej zbiranjem anonimnih pričevanj o spolnem nadlegovanju in nasilju, začeli pred zdaj že več kot tremi leti. Ker smo hoteli, da to ni neka senzaciolistična kampanja, temveč kampanja, ki zajame širok spekter pričevanj in pokaže, kje se spolno nasilje dogaja in kaj ga omogoča, smo se že takrat zavezali, da bomo nekaj naredili na področju zakonodaje. Torej pripravili analizo, kaj v slovenski zakonodaji ne deluje in kaj je treba popraviti, da si bodo žrtve sploh upale prijavljati spolne zlorabe in spolno nadlegovanje. In potem je pred dvema letoma prišel primer s koprskega sodišča, v katerem je bil storilec oproščen kaznivega dejanja posilstva, ker je žrtev ob začetku posilstva spala.

Ker imamo v Sloveniji zastarelo zakonodajo, t.i. model prisile, ki zahteva, da se mora žrtev aktivno upirati, v tem primeru pa se ni, ker se ni mogla, dejanje po trenutni zakonodaji ni bilo posilstvo. Takrat smo se odločili, da začnemo peticijo za redefinicijo kaznivega dejanja posilstva v skladu z modelom soglasja. Tako ureditev, kjer je posilstvo vsako spolno dejanje brez soglasja druge osebe, poznajo v številnih državah od Švedske in Danske do Hrvaške. Pod peticijo smo v nekaj dneh zbrali več kot 5000 podpisov, takratna ministrica za pravosodje Andreja

Katič se je zavezala in tudi v javnosti večkrat govorila o tem, da se bo zakonodaja spremenila, spremenilo pa se ni nič, niti pod novo vlado. In ker smo mi ena takšna skupina zelo trmastih ljudi, smo zakon pod vodstvom Kristine Kranjc napisali sami in ga prejšnji teden prinesli (2. februar 2021, op.a.) v državni zbor z zahtevo, da se državljanom in državljankam da možnost, da rešitev s svojim podpisom podprejo in ga dajo v odločanje državnemu zboru.

• Kakšen je protokol sprejetja zakona in kakšni so dosedanji odzivi na vaš predlog?

Odločili smo se, da za vložitev ne bomo prosili političnih strank, ker ne želimo, da to postane tema političnega obračunavanja. Dogajanje na odboru za izobraževanje, kjer so spremembe po modelu samo ja pomeni ja podprle poslanke in poslanci iz vseh političnih opcij, me navdaja z upanjem. Zdaj je naša naloga zbrati 5000 overjenih podpisov, kar pomeni, da morajo ljudje na upravni enoti overiti svoj podpis in nam ga poslati ali pa podpis podpore oddati elektronsko prek e-uprave. Za to, da podpise zberemo in zakon damo v odločanje Državnemu zboru, imamo dva meseca časa. Odziv pa ni dober samo s strani politike, pisali so nam številni, ki so pripravljeni pomagati, med njimi so tudi osebe, ki so preživele spolno nasilje. V tej kampanji so se pripravljene izpostaviti in povedati, da gre v tem primeru za njih in za to, da se to, kar se dogaja njim ali njihovim hčerkam, ne bi dogajalo naslednjim generacijam. To je tudi bistvo našega sporočila – želimo spremeniti družbo na način, da se take stvari ne bi več dogajale tako, da na najvišji ravni damo signal, da spolno nasilje v naši družbi nima mesta in da žrtvam nudimo najboljšo možno zaščito.

• Kje so ključne točke, da začnemo osebe, ki so preživele spolno nasilje, obravnavati drugače, kako doseči, da bi jih več dejanje prijavilo, da bi spregovorile?

Prav stvar, ki sem se jo naučila, ko sem se začela ukvarjati s to tematiko, je, da ko govorimo o spolnem nadlegovanju, nasilnik običajno ni stereotipni neznanec iz temne ulice, temveč največkrat nekdo, ki prebiva v okolju žrtve, ki ga žrtev pozna in v tem okolju uživa zaupanje, avtoriteto, in je nosilec neke moči, pa naj si bo to ekonomska moč, denimo direktor, moralna avtoriteta, kot je profesor, ali pa ima simbolno moč, denimo bližnji sorodnik.

Vedno, kadar govorimo o spolnem nadlegovanju in nasilju, govorimo o odnosu moči in odvisnosti, o tem, da nekdo prekorači mejo. Druga stvar, ki sem jo ugotovila med samim raziskovanjem tega pojava oz. predvsem ob prebiranju teh pričevanj, je to, da je ogromen problem, ker je ta tema še vedno tabu in da so prepogosti odzivi, ki žrtve ne zaščitijo ali pa jo celo obtožujejo, da so za nasilje, ki se jim je zgodilo, krive same.

Mislim, da se v Sloveniji sicer srečujemo z zelo specifično situacijo. Po eni strani smo zelo napredna država, pravico do splava imamo zapisano v ustavi, razlike med moškimi in ženskami pri nas niso tako velike kot drugje. Imamo zagotovljeno porodniško, imamo številne pravice, ki nas postavljajo v sam vrh držav po enakopravnosti.

Pa vendar, o čemer pa ne govorimo, so problematične vsakodnevne prakse, ki so vseprisotne in se ne skladajo povsem s tem, kar imamo napisano na papirju. Slovenske ženske do zdaj niso spregovorile ne o nadlegovanju ne o splavu ne o najrazličnejših izkušnjah, ki jih imajo s tem, in ravno ta molk je simptom problema, da se okolica na spolno nadlegovanje in nasilje ne odzove primerno. Na drugi strani pa, kot rečeno, imamo problem z zastarelo zakonodajo in postopki pred sodišči, ki so za žrtve pogosto zelo travmatični.

• Kje poleg spremembe zakonodaje vidite rešitev, kaj bi bilo treba spremeniti v zavesti ljudi?

Zelo pomembno se mi zdi uvesti spolno vzgojo v šolah, odpirati te teme, pojasnjevati, kaj je seksualnost, kaj so meje, da je nedopustno posegati v telo drugega brez njegovega soglasja, veliko več pozornosti bi moralo biti namenjene tudi reproduktivnim pravicam. Če pogledamo, kako različno se govori, tudi v šolah, o ženski in moški spolnosti. Medtem ko pri moških govorimo o užitku, pri ženskah govorimo o reproduktivnih organih, zato lahko jasno vidimo, kje so problemi. Po drugi strani pa bi morali poskrbeti, da so informacije, kaj spolno nadlegovanje in nasilje je, jasno vidne, jasno in javno dostopne. Predvsem pa bi morala država spreminjati zakone in postopke na način, da bodo zaščitili žrtve in zagotovili hiter in pravičen epilog vsakega primera.

• Kaj natančno predlagate v svojem predlogu redefinicije zakona?

Naš predlog spreminja definicijo kaznivega dejanja posilstva skladno z modelom soglasja samo ja pomeni Trenutno je v veljavi zastarela zakonska definicija posilstva po t.i. modelu prisile. Po njem je posilstvo zgolj dejanje, ki je narejeno s silo ali grožnjo, zahtevan je torej upor žrtve, preprosto povedano, če upora ni, ni prisile in dejanje ni posilstvo. Z našim predlogom se ta običajnemu človeku popolnoma nerazumljiva in v praksi škodljiva definicija spreminja preprosto tako, da je potreben predhoden svoboden pristanek vseh v spolnem odnosu udeleženih oseb. Kazniv postane vsak spolni odnos brez svobodne privolitve.

Razlika med trenutnim in predlaganim zakonom je za žrtve občutna, saj model samo ja pomeni ja, žrtev ščiti in ji neposredno odvzema vse občutke krivde, da se ni upirala dovolj, da bi bilo to prepoznano kot spolno nasilje in da si je torej na nek način sama kriva. Treba se je zavedati, da kljub sterotipnemu prepričanju, odziv oseb na spolni napad večinsko ni upor, temveč zamrznitev. Švedska raziskava je pokazala, da otrpne kar 70 odstotkov žrtev spolnega nadlegovanja in nasilja. Naša trenutna zakonodaja teh žrtev ne ščiti, predlog samo ja pomeni ja, pa jih. S predlogom tudi na na simbolni ravni sporočamo, da je telo vsake osebe absolutno nedotakljivo in se vanj ne sme posegati brez njenega izrecnega pristanka.

• Novinarji, ki spremljamo tako občutljive teme, kot so nedopustni posegi v telo, se srečujemo z vrsto težav,

ki ne vključujejo le razkrivanje ali zakrivanje identitete preživelih oziroma storilcev, pri čemer v zadnjem času z dodatno skrbnostjo poskušamo pisati na način, da se žrtve dodatno ne stigmatizira. Kako vidite poročanje naših medijev o spolnem nasiju?

Preden smo se v Inštitutu lotili kampanje #jaztudi, smo bili zelo kritični do ameriške #metoo, do senzacionalizma, ki ga je spremljal. Osredotočenost na nekaj škandalov iz šovbiznisa in nekaj slavnih posameznikov je v veliki meri zakril, kje vse se spolno nasilje dogaja, kakšni so razlogi zanj ter kaj ga omogoča in poganja. Ko je bil Weinstein obsojen, sem razmišljala, da bi to moral biti dan, ki bi pomenil neko katarzo, spremembo, a svet je šel naprej. Vedno nove žrtve se pojavljajo, predvsem v nižjih razredih v ZDA, ki si ne morejo privoščiti dragih odvetnikov.

Senzacionalizem je zakril številne druge situcije in družbena razmerja in umanjkal je širši družbeni diapozon tega, kaj spolno nadlegovanje in nasilje je. Zato smo se pri #jaztudi odločili za anonimne zgodbe, ki bi razkrile vso razsežnost spolnega nasilja in nadlegovanja. Zanimale so nas zgodbe študentk, upokojenk, natakaric, žensk in moških iz vseh sfer življenja.

Mislim, da je v resnici odgovornost vseh nas, da če nekdo z nami deli takšno pričevanje ali osebno izkušnjo, ki ga zaznamuje, pa naj si bo to novinar ali mi, da se to obravnava spoštljivo. Če nam je nekdo zaupal svoj glas, je naloga nas, da to sporočamo naprej. Kar opazim pri delu z novinarji in kar mi daje nazaj vero v medije, je, da so ljudje, ki imajo svoje delo za poslanstvo, da opozorijo na problem in pomagajo spreminjati stvari na bolje, ki si upajo zavzeti stališče in ki si upajo postaviti za žrtev. Ko govorimo o naši kampanji in gremo na televizijo z zakrito žrtvijo, je pomembno, da je njihova zgodba predstavljena spoštljivo, da je njim v ponos, kar se dogaja, da je to, da spregovorijo, zanje neke vrste katarza, ki jim omogoča iti čez to in zaživeti drugače. Novinarji so v bistvu sopotniki v boju proti spolnemu nadlegovanju in nasilju, sama se ne bi bala angažiranega novinarstva.

• Dan, preden ste v DZ vložili predlog za redefinicijo zakona o posilstvu, je Tednik na RTV Slovenija razkril nedopustne spolne prakse, ki naj bi se dogajale na AGRFT. Z obrazom in popolno razkrito identiteto je 26-letna igralka Mia Skrbinac po zgledu srbske kolegice, ki je javno obtožila profesorja spolnega nasilja, spregovorila o svoji izkušnji. Kot je povedala, jo je na urah igre kot študentko dve leti spolno nadlegoval profesor igre in znani igralec z vrsto nagrad za svoje delo. Vendar pa Mia imena svojega nadlegovalca ni razkrila. Menite, da je bila morda naloga medijev, da to objavimo, ker prav vsi vemo, za koga gre oziroma to z dvema klikoma mimogrede ugotoviš? Ali menite, da je prav, da njegova identiteta preostali javnosti ostane skrita, sam pa še naprej uživa ugled, z denarjem davkoplačevalcev pa mu še naprej omogočamo neovirano nadlegovanje?

V resnici mora biti odločitev glede razkritja identitete odločitev žrtve. Moč gibanja #metoo je v tem, da so bile osebe opogumljene pred svetom pojaviti se z imenom in priimkom, opozoriti na to, kar se dogaja. In takrat, ko žrtev to želi narediti, je prav, da se to pokrije, mislim pa, da s tem te osebe sprožijo tudi nek plaz. Plaz pričevanj drugih. Videti osebo z obrazom, imenom in priimkom je zelo pomembno; pomembno je, kako ti sam doživiš to zkušnjo. Pogosto namreč ljudje rečejo, aha, zdaj pa stvari čisto drugače vidim, vidim, kako se človek počuti, kaj preživlja. Kar naenkrat nek konstrukt iz medijev, mogoče predsodki, ki jih projicira, postanejo meso in kri. Slišati tako pričevanje je izredno dragoceno in jaz zelo cenim vse, ki so se javno izpostavili. Mislim pa, da ne sme biti v to prisiljen, ker drug problem, ki se pojavi z izpostavitvijo, je, da je v naši kulturi ta oseba potem na nek način stigmatizirana, da se na njo kaže kot na tisto, ki je že nekaj naredila, da se je spolno nadlegovanje zgodilo, oseba, ki pa je spolno nadlegovala, pa s tem v bistvu postane še močnejša.

• Docent na Pravni fakulteti Maribor Miha Šepec je v primeru sprejetja modela samo ja pomeni ja javno v TV dnevniku govoril o tem, da bi se v primeru predlagane spremembe »spremenila celotna spolna igra, predvsem moških«. Kaj ugledni pravnik, ki svoje znanje predaja naslednjim generacijam odvetnikov, sodnikov, tožilcev, s tem sporoča?

Najprej bi rekla, da spolno nasilje, posilstvo za žrtve, ni nobena igra. Iz izjav gospoda na javni televiziji pa je jasno, da marsičesa ne razume. Odzivi prebivalk in prebivalcev na naš predlog pa, kot rečeno, pričajo, da kot družba razumemo, da bi moralo biti telo vsake osebe absolutno nedotakljivo in da morajo biti spolni odnos soglasni. In da želimo v družbi vzpostaviti nično toleranco do spolnega nadlegovanja in nasilja.

• Izdali ste že tri knjige, skupni imenovalec vseh vaših knjig pa so ženske, naslavljate namreč izrazito ženske probleme. Nam na kratko opišete vsako od njih?

Prva knjiga z naslovom Pogumne punce je “nastala”, ko sem še kot študentka delala pri Mladinski knjigi in na enem izmed knjižnih sejmov na policah opazila veliko knjig, ki govorijo o spregledanih ženskah, o osebah, ki so krojile zgodovino, pa niso dobile mesta v zgodovinskih učbenikih. In takrat sem začela urednikom na založbi in vsem naokrog “težiti”, da bi morali nekaj narediti. Idejo je za svojo vzela urednica Urška Kaloper, ki je v tem prepoznala neko vrednost, meni pa se je zdelo super, da knjiga izide v programu priročnikov, ki primarno ni namenjen tem temam. Zdi se mi prav, da take knjige pridejo v roke nekomu, ki te vsebine ne bi pričakoval. V tej knjigi nastopa 15 Slovenk in 15 žensk iz celega sveta, ki so name naredile vtis s svojim delovanjem in življenjem.

Kriterij izbire je bil, da so to osebe, s katerimi bi rada šla na kavo, in da je vsaka od njih delovala tudi v kolektivu, skupnost je zame namreč zelo pomembna. Ta knjiga je bila bolj poskus, pri kateri se jaz nisem počutila kot neka “huda” pisateljica ali avtorica, ampak kot nek poročevalec o življenju drugih.

Naslednja knjiga, pri kateri sem ena od avtoric, ima naslov Nepozabne, ki je narejena po podobnem konceptu, le da je za mladino in otroke. Predstavlja pomembne ženske iz slovenske zgodovine. Tudi pri tej knjigi sem se počutila bolj popisovalka, je pa knjiga pustila nekoliko grenak priokus, saj so bile v prvotni verziji vse te pomembne ženske na naslovnici na kolesih, ki je feminističen simbol in ponazarja napredek, ženske so se morale boriti, da so do koles prišle. Po drugi strani pa je bila neka vzporednica s tem, da kolo v tem času epidemije v Sloveniji predstavlja protestno gibanje. Založba je to naslovnico odstranila, ženskam odvzela kolesa in knjigo in ženske v njej v svet poslala “peš”.

Tretja knjiga je pa že avtorsko delo oziroma delo, ki skriva več let raziskovanja. Moja odločitev: pričevanja, pravice in predsodki o splavu, govori o tem, kako se udejanja pravica do svobodnega odločanja o rojstvu otrok v Sloveniji v praksi. V njej sem zbrala pričevanja žensk, ki so imele izkušnjo splava. Hkrati pa sem jo napisala z mislijo, da knjigo dobi v roke nekdo, ki je to odločitev sprejel ali pa jo sprejema in v njej dobi vse potrebne informacije: kakšni so medicinski postopki, kaj se v tem procesu dogaja, kakšne so tvoje pravice, predvsem zato, ker tega na internetu nikjer ne najdeš. Želela sem, da knjiga postane zaveznica, prijateljica vsaki ženski, ki sprejema odločitev in da lahko na koncu, ne glede na to, kakšna je bila, reče, da je bila to njena odločitev.

• Kakšne so vaše ugotovitve, koliko je splav pri nas še tabu tema, kakšne so izkušnje žensk iz knjige glede same obravnave v bolnišnicah, odnos medicinskega osebja, kako družba gleda na to. Je to nekaj, o čemer lahko ženske poklepetamo ob kavici, ali molčimo tudi o tem?

Ko sem za magisterij začela raziskovati temo splava, sem na FB objavila poziv, naj se mi javijo osebe s to izkušnjo.

Kar je mene takrat zelo pretreslo, je bilo to, da so se mi javile številne prijateljice, ki so to izkušnjo že imele, ko sem se jaz z njimi intenzivno družila, pa o tem niso spregovorile. Javili sta se mi tudi dve osebi, ki sedita druga ob drugi v pisarni, sta dobri prijateljici, pa sta druga drugi lagali o tem, s čim sta se soočali. Ena si je šla “pulit modrostni zob”, druga pa je imela “trebušne težave”. In vsaka od njih mi je rekla, da bi si želela nekoga, s katerim bi se o tem lahko pogovarjala.

To je znak, da je tudi splav pri nas tabuiziran, da se o njem ne govori. Ko pa se govori, je to teren za bitje bitk in nabiranje političnih točk. Zato se mi zdi pomembno vsakič poudarjati, da pravica do svobodnega odločanja o rojstvu otrok, ki jo imamo v ustavi, ni navodilo, ni zapoved, ne pomeni, da ne smeš splaviti niti da moraš splaviti, temveč daje možnost odločitve vsaki ženski.

Druga stvar, ki se mi zdi zelo pomembna, je, da prepoved splava ne pomeni, da je umetnih prekinitev nosečnosti manj, poveča se namreč število nelegalnih splavov, na Poljskem jih je po podatkih vsako leto 150 tisoč. Ti potekajo v neprimernih prostorih, ko ženske posegajo po mazačih, tabletah prek interneta. Po drugi strani pa se s prepovedjo povečujejo razlike, saj si ženske iz višjega družbenega sloja lahko kupijo letalske vozovnice in se odpravijo v bližnjo državo, kjer splavijo v bolnišnici in imajo optimalne pogoje. Revne ženske pa so podvržene hudim zdravstvenim tveganjem, hudim bolezenskim stanjem in so prepuščene same sebi. To je zame največja hipokrizija tistih, ki nasprotujejo svobodnemu odločanju o rojstvih otrok. Ne napadaš splava, napadaš zdravje ženske. Kar 23 tisoč jih na Poljskem vsako leto umre zaradi nevarnih splavov.

Iz pogovorov z ženskami pa izhajata še dve pomembni sporočili, najprej, da je zelo pomembna informiranost. Če ženska ve, kaj jo čaka, kakšne so njene pravice, lažje zahteva in dobi primerno obravnavo.

Druga stvar pa je odziv okolice in pomembnost tega, da okolica spoštuje, da je odločitev za umetno prekinitev nosečnosti zgolj in samo odločitev ženske. Negativne izkušnje z umetno prekinitvijo nosečnosti namreč niso povezane s samo odločitvijo, temveč z nepodporo okolice in bližnjih ali neprimerno obravnavo v bolnišnicah. Pa še to: pogosto se govori o tem, da je splav najtežja odločitev ženske. Ni tako. Za veliko večino je to takojšnja odločitev, najbolj logična stvar, za katero se je kdaj odločila, za nekatere pa je to res težka odločitev. Toliko, kot je oseb, toliko konceptov teh odločitev je, naša dolžnost pa je, da vse odločitve spoštujemo. Predvsem pa je splav del življenja. Analiza zgodovine kaže, da je tako skozi celotno zgodovino človeštva. Rečemo lahko, da je zgodovina nosečnosti v resnici tudi zgodovina splava, od starega Egipta naprej so dokumentirani načini njegove izvedbe.

• Kako izpopolnjeni ste z delovanjem v Inštitutu 8. marec, kjer v javnosti nastopate kot besedna gverila, ki hitro odreagira na dogajanje v družbi, ki zelo natančno pokaže na problem družbene neenakosti, kršenja človekovih pravic, ki ima zelo jasno sporočilo. Je to tisto, kar razlikuje vaš Inštitut od podobnih nevladnih organizacij, poleg mlade ekipe entuzijastov?

Razlikuje nas to, da delamo brezplačno, da delamo popolnoma brez državnega financiranja, na prostovoljni osnovi. Jaz imam redno službo drugje. V Inštitutu nas je 15 prijateljev, vsi smo zelo povezani in smo res ekipa, držimo skupaj in se čuvamo. Jaz nič ne bi mogla storiti brez teh ljudi, ker delujemo tako, da ko je nekdo utrujen, nekdo drug poprime za delo in tako naprej. In imeti takšno skupnost v teh časih izolacije je neprecenljivo, velika sreča in radost. Po drugi strani pa smo res blazni operativci. Imamo pravilo, da sestanki niso daljši od ene ure, pravilo, da se zmenimo in preprosto delamo. Pravilo, da se osredotočimo na eno stvar, ki jo moramo narediti, in to izvedemo. Zase lahko rečem, da sta inštitut in ta kolektiv najpomembnejša stvar v mojem življenju, predvsem pa mi je pomembno to, da ljudje v Inštitutu mislijo s svojo glavo, se ne uklanjajo avtoritetam. Delujemo tako, da smo med seboj enakovredni, to se mi zdi zelo pomembno v teh časih.